Ja se izvinjavam unapred što ću biti oštra prema ovom tekstu.
Ako je cilj ovog teksta pametovanje o smrti i njenom doživljaju u kontekstu savremene kulture, cilj je bizaran sam po sebi! Svaki put kada se govori o smrti valja biti pristojan i uljudan, a ne sarkastičan i podao. Naime, ja sam jedna od tih kojima je smrt DŽeksona bila najvažnija tema nekoliko dana, i čitala sam sve o njemu što se može naći. Gledala sam i komemoraciju i bila mi je veoma lepa (mada sam očekivala mnogo patetičniju), puno soul crnačkih hrišćanskih pesama, pevale su osobe sa srcem i dušom i daleko od toga da je nešto bilo izveštačeno. Možda tako izgleda onima kojima je DŽekson samo "osoba izložena medijskoj pažnji", ali za mene je on simbol moje mladosti, mog odnosa prema muzici koja je meni veoma važna u životu, posebno ta vrsta muzike, i simbol umetnika koji je živeo mnogima čudan život ali meni sasvim razumljiv, osobe koja je svojim osetljivim čulima teško se snalazila na ovom svetu, što je svojstveno mnogim genijalcima. To što je njemu posvećena tolika pažnja (ne kod nas) je samo posledica činjenice da su ga mnogi voleli. Jeste, mas mediji mogu danas da nam približe osobe za koje ne znamo kao da ih znamo, ali to je tako, tako je bilo i sa smrću Đinđića, kada čovek umre onda se rezimira ceo život i shvati se da nije bilo lepo prćakati samo po nekim lošim stvarima već je i za života trebalo ukazati podršku i ljubav. Sve u svemu, ironija u vezi sa "rekreativnom tugom" možda samo prija onima koji misle da "u nedostatku pravih heroja" ovakvi dolaze do izražaja! A ko je pravi heroj?! Javno ispoljavanje tuge nije prijatan događaj, ali nekada veže inače razvezane i otuđene ljude, i zaista kao hrišćanka ne vidim ništa negativno u tome, osim da su mnogi ljudi uistinu nesrećni i da im je drago kada mogu nekoga da vole, makar to bio i neko kao DŽekson. Meni će on zaista ostati u sećanju kao kakav Mali princ, za razliku od mnogih drugih javnih ličnosti i političara potpuno neoriginalnih.
Preporuke:
0
0
3
petak, 10 jul 2009 20:34
srbski matematičar
Neka mu je laka zemlja, ali sama činjenica da je on (takav kakav je za života bio) postao ovakav fenomen i "obožavana" ličnost siguran sam da je znak Poslednjih dana (bez Odbrane).
Preporuke:
0
0
4
petak, 10 jul 2009 21:30
Kaktus
Dobra tema, dobar tekst. Jedna primedba: da li ste sigurni da se demonstranti koji protestuju nazivaju "protestanti"?
Preporuke:
0
0
5
petak, 10 jul 2009 21:58
Maša, 2. put
Ne znam da li ćete objaviti ovaj dodatak. Volela bih da kažem i nešto ljudski, pozitivno, zašto ja žalim za Majklom.
Pa vidite danas na svetu sve postaje fabrikovano. Ljudi su nekako sivi, svi počinjemo da ličimo, pa i Majkl je možda hteo biti beo što tako savremenost nalaže. Ali za razliku od mnogih, on je imao u sebi neku živost. Ja se uopšte ne slažem sa tim da isti ljudi žale i za njim i za Dajanom, i za svima čija se sahrana prikazuje. Evo, ja sam prema Dajani neutralna. Ali DŽekson, e on je nešto drugo (za mene, a i za mnoge koje poznajem)! Gledate njega kako peva, kako se kreće i vidite nešto veliko, osetite dušu muzike, posebno ritma. Imaju crnci nešto što je nama donekle strano, ali ja to osećam. Taj "živac" koji je pokazivao DŽekson dok se kreće je nešto vanredno. Umetnost! A njegov osmeh! On je sav bio specijalan. Verujem i kada je bio depresivan i to je bilo specijalno. Čudak? Da. Osoba koja je milione i milione davala deci, siromašnima, unesrećenima (za razliku od mene velike "hrišćanke"). I svidelo mi se kada je Maraja Keri na komemoraciji posle otpevane pesme rekla "Hvala ti Isuse". Da! Protestanti su se pokazali toplima, a ja se onda setih kako mi pravoslavni još više verujemo u Božiju dobrotu od njih, i da nemamo strah od zagrljaja Božijeg! Želim dragom Majklu, ako i mnogima koji umiru, a i meni samoj kada za to dođe vreme, da nas sve Bog primi opraštajući nam sve ono ružno, a ostavljajući sve ono divno, toplo, nežno, umetničko, toplo srce koje je imao i on (to se verujem vidi u očima i osmehu). Dragom Majklu, počivaj u miru i radosti, odmarajući se od sujete ovog života!
Preporuke:
0
0
6
petak, 10 jul 2009 22:00
Srdjan Jovanovic
Kao dodatak ovom sjajnom tekstu bi se mogla spomenuti cinjenica da je u SAD kult opsesivnosti poznatim licnostima neuporedivo masovniji i intenzivniji nego u drugim zemljama. On prevazilazi puko uzivanje u muzickoj ili glumackoj kreaciji, divljenje sportskim dostignucima i rezultatima poznatih licnosti, prerastajuci u opsjednutost i bolesnu radoznalost usmjerenu ka njihovim privatnim zivotima. Konstantno podsticana i hranjena od strane masovnih medija, patoloska zelja da se zaviri u neciju spavacu sobu, da se sazna nova ljubavna afera, hapsenje zbog voznje u pripitom stanju, za vecinu stanovnistva, mahom lisenog elementarnog obrazovanja, predstavlja jedinu duhovnu rekreaciju. Gotovo da ne postoji iole poznatija licnost u Americi o kojoj nije napisana barem jedna biografija. U pogledu paznje koju posvecuju slavnim licnostima razlika izmedju CNN i NBC sa jedne strane, i tabloida sa druge, jednostavno ne postoji. Populaciji kojoj je upraznjavanje kritickog odnosa prema stvarnosti nepoznata aktivnost i ne treba mnogo da prihvati ponudjeno, bolje reci nametnuto.
Kada se radi, medjutim, o smrti, onda intenzitet svih recenih pojava biva eksponencijalno uvecan. Godinama emotivno vezan za slavnu licnost, vec dobro upucen u sve detanje njenog zivota,prosjecan gradjanin smrt iste dozivljava kao smrt nekog veoma bliskog i kao licnu tragediju.
Smrt Majkla Dzeksona sve receno vjerno potvrdjuje. U kulturi koja je duboko ispunjena religioznoscu i u kojoj postoji duboko vjerovanje da smrt predstavlja samo trenutak tranzicije ka univerzumu besmrtnih dusa, odlazak sa ovog svijeta predstavlja priliku za jos jedan medijski sou u kome je vjerovatno nasmijani otac pokojnika bio jedini koji nije glumio.
Preporuke:
0
0
7
petak, 10 jul 2009 22:10
MP
Maša i slični imaju pravo da ovu i druge mediski prenaglašene događaje doživljavaju kao deo njihove ličnosti(odrastanja).Da li takvi mogu da dobace do stvarnog(ličnog)života?Jedan njen razgovor sa njenom ili bilo kojom drugom bakom mogao bi da joj pokaže kolika je sreća učiniti lep dan nekom ko se sprema na počinak.Sjaj u usahlim očima starih ima u sebi više vrednosti nego bilo koja pesma bilo kog pevača.I ne samo stari,svi oko nas su bogatstvo koje treba da čuvamo i uvećavamo.Male radosti date ili podeljene sa drugima donose najveću sreću.A biti srećan je najlepše.
Preporuke:
0
0
8
petak, 10 jul 2009 22:47
Somborac
Čovek je umro sa 400 miliona $ duga. Trošio je godišnje 20 do 30 miliona $ više nego što je zarađivao.
Ali tako živi ogromna većina u modernim Sjedinjenim Državama Amerike.
Da li će Kongres izglasati bail out njegovim poveriocima :-)?
Preporuke:
0
0
9
petak, 10 jul 2009 22:53
Nebojša Malić
Možda bi jedina moja mala zamerka tekstu bila olako prihvatanje teze da je DŽekson bio homoseksualac ili pedofil. I ta teza, i ovo danas o njemu, proizvod je medijske kampanje (za koju nije kriv sam DŽekson) jedne nezasitne mašinerije koja rutinski jede ljude koje proizvede u ”slavne ličnosti.”
Odlična je analiza ovog patvorenog tugovanja kao zamene za istinsku religiju koja je militantnim sekularizmom i nihilizmom uglavnom istrebljena na Zapadu. Samo je pitanje kada će neko da učini i sledeći prirodni korak i uključi javno tugovanje za Titom ili Staljinom u tu analizu, jer mu je tu itekako mesto.
Preporuke:
0
0
10
petak, 10 jul 2009 23:11
dobronamerno
Mašo, Majkl nije ni heroj ni genije, ili kako kažeš genijalac.Nesporno je da je bio veoma talentovan.Ovih dana sam videla jedan snimak iz vremena kad je bio devetogodišnjak i već na sceni. Poslednji genije koji je koračao zemljom je Nikola Tesla. Naučnici se teško slože oko pet do šest imena genijalnih ljudi za sve vreme poznate ljudske istorije: Aleksandar Makedonski, Gete, Dostojevski, Tesla... Ko zna da li će se, i kad, pojaviti novi genije. Majkl, koga je meni, takođe, veoma žao iz više razloga, živeo je kao sve žrtve šou-biznis mašinerije, životom tragičara. U kolo se uhvatiš kad hoćeš a iz njega izlaziš kad te puste - kaže narodna poslovica. Možda je hteo da izađe iz kola(?!)... hm. Možda smrt nije najgore što čoveku može da se desi. Piše Platon u svom delu Odbrana Sokratova i smrt: "...ja u smrt (veli Sokrat) a vi u život (obraćajući se tužiocima, prisutnim građanima, sudijama). Ko ide boljemu to se ne zna..."? itd.
Pseudožalost i rekreativna tuga je dobar članak.
Preporuke:
0
0
11
petak, 10 jul 2009 23:27
Rodoljub
Nekrofilija? Pre će biti nekrofobija. (8=
Mislim da je ceo "trip" moderne zapadne civilizacije oko ovakvih događaja:
- Jeee, auuuu... bre, umro Majkl DŽekson!
- Sada vidim da se "shit happens" i slavnima (celebrities)!
- Super, ja sam živ, a oni odoše (Bogu na istinu) i pored svojih miliona!
Mislim da je ova fascinacija sa smrću jednog, ali "vrednog" čoveka (zašto se niko ne potrese kada izgine par stotina dece ili drugih "nebitnih slepaca"?) ustvari... uvek ponovljeno iznenađenje da smo tu pred "njom" svi jednaki.
Tj. kada se finalno pokaže da je marketing, propaganda i Holivud samo privremeni, uglavnom lažni sjaj i velika (nad)nerealnost.
Jer, eto... umro je i Drug Tito! Mada je to mnogima nejasno i danas:
Gđo/Gđice Mašo, razumem sasvim vaš doživljaj, ali mi se čini da Jovana, moja omiljena Sociološka Zver, ovde ne govori toliko o Majklu DŽeksonu, koliko o savremenoj recepciji smrti, naročito o onoj koja nosi medijski karnevalski potencijal. Ovo je strašno bitna tema: ne gubimo li iz vida ličnost "umrlog" u korist sopstvenog doživljaja? Karnevalizacija smrti je u stvari njeno falsifikovanje, nesvesna odbrana, infantilizacija; kao u slučaju lejdi Dajane.
Majkl DŽekson stoji sad go pred Gospodom; ali to nije na vidiku naše optimističke civilizacije, koja živi samo jednom.
Preporuke:
0
0
13
subota, 11 jul 2009 03:50
sergio leone
Dobar tekst, smrt je jedna od stvari koja se dobro prodaje. Već dugo nikakve prave ljudske vrednosti nema u ovoj ogromnoj fabričetini zvanoj Zapad, sve je samo masovna proizvodnja (ali ko da mi veruje kad to toliko dobro izgleda?). Tako se proizvode i osećanja, kakvo hoćeš: rodoljublje, žalost, ljubav, strah, paranoja, samo kaži. Pitaš ko bi spomenuo da su "demonstranti" masovno izginuli u Teheranu? Pa svi, ali pošto nisu, tu je sledeća najbolja roba, a već iduće nedelje očekujem sledeću. I opet reakciju sličnu Mašinoj, kao kad smo kao deca pisali sastav "Šta drug Tito znači u mom životu?". I što je najgore ne sumnjam u njenu iskrenost, kao ni onda u svoju.
Koliko dugo do sledećeg karnevala ovakvog kalibra? Ko pogodi najbliže ima piće, ja mislim 2-3 meseca jer u međuvremenu se mora ubaciti jedna međunarodna kriza, jedan pikantan skandal, jedan veliki uspeh, možda sportski, svaki događaj na oko 2-3 nedelje. Auh, umalo zaboravih neku katastrofu gde se mogu gledati stradanja onix koji su u još gorem položaju (I konje ubijaju, zar ne, film koji ovde u Americi nikao ne mogu da nađem).
Preporuke:
0
0
14
subota, 11 jul 2009 08:26
Amonymous
Deciji biseri Majkl Dzekson je bio crnac?! - upita me dete...
Preporuke:
0
0
15
subota, 11 jul 2009 12:00
Jovana Papan
Možda bi jedina moja mala zamerka tekstu bila olako prihvatanje teze da je DŽekson bio homoseksualac ili pedofil.
Hehe, tesko, Majklic se poislamio u Kataru ili Emiratima, gde je obitivao zadnjih par godina
Preporuke:
0
0
18
nedelja, 12 jul 2009 12:51
Tanja Adnadjevic
Odličan članak...kao i sve što dolazi iz Jovaninog pera! Samo mi je žao što neki ljudi ne mogu ili ne žele da razumeju suštinu članka, jer su se previše vezali za glavnog junaka!!!
Preporuke:
0
0
19
nedelja, 12 jul 2009 18:17
Mladi DŽedaj
Ta opsesija smrću danas ide mnogo dalje od mahnitog medijskog praćenja svih mogućih ličnih i kolektivnih tragedija. Kada ne oplakujemo prave ljude i tragedije, onda strastveno pratimo nebrojene TV-serije o forenzičarima i patolozima.
Odlično ste primetili, "forenzički žanr" je fenomen naših dana, koji ja ne mogu da shvatim. Razumem da ljudi vole krimi serije o policajcima i detektivima zbog napetosti i potrage za ubicom. Prihvatljivo mi je i da postoje serije o advokatima i lekarima, iako su, po mom mišljenju, dosadne - šta je ko kome rekao u sudu, neobični slučajevi, privatni život advokata koji rade 80 sati nedeljno, muvanja na poslu; isto tako i za lekare - neobične bolesti, napetost prilikom operacije, intrige u bolnici. Na kraju krajeva, te dve profesije su najbolje plaćene u Americi pa je logično da ljudi odande vole da se poistovećuju sa njima i da ih intrigira njihov život kao život uslovno rečeno više klase. Ali patolozi? Šta ljudi nalaze u njihovim životima, što je interesantno čeprkanje po leševima, DNK analiza, ostaci poluraspadnutih tela u zamrzivaču, razni monstruozni zločini. I to u večernjem terminu 22-24 č, kad treba da se gleda nešto opuštajuće pred spavanje?
Jedno objašnjenje je da je naš narod potpuno prolupao. Drugo objašnjenje je da mi to prihvatamo sa Zapada nekritički, po automatizmu, isto kao što prihatamo i sve druge oblike njihove popularne kulture. A NjIMA TAMO je to interesantno jer je publika prezasićena svim ostalim, normalnim temama. NjIMA se podigao prag tolerancije usled bombardovanja preko TV svim i svačim.
Sve u svemu, odličan članak!
Preporuke:
0
0
20
nedelja, 12 jul 2009 23:56
Steva Nadrljanski
Polako, narode, nisu ove stvari od juče. To što su neki počeli da se ubijaju zbog M. DŽ., bez obzira na veštačku proizvodnju modernog naricanja, nije proizvod isključivo novog doba, masovne instant kulture. Kad je Gete, u sentimentalističko doba evropske kulture, nagnao svog Vertera da izvrši samoubistvo, izazvao je epidemiju stvarnih samoubistava kod čitalaca, čak i u Kini. Iako Gete i M. DŽ. pripadaju različitim svetovima, treba primetiti da je čovek biće sklono sumnjivoj identifikaciji sa drugim - koja isključuje stvarnu ontološku komunikaciju! - možda zbog izvesne ispraznosti sopstvene egzistencije. Od kraja 18. stoleća do početka 21. samo je kvalitet uzora opao, ali je potreba ostala ista. Neautentičnost bivstvovanja mora proizvesti surogatne oblike istog, plastičnu zamenu za stvarnost.
Preporuke:
0
0
21
ponedeljak, 13 jul 2009 12:39
Jasna Simonovic
Vaš koristan i studiozan tekst pročitala sam verujući da ću u njemu uživati, ali opet su se potkrale, po meni, nedozvoljene reči, iako neke možda i nisu vaše, npr. “bizarna plastificirana bivše zvezde natovarena psihičkim, fizičkim i finansijskim problemima i posvađana sa realnošću”! (Majkl)..Baš je ružno! Uvredlive konstatacije su posebno bolne za osobe koje nisu medju nama, npr. „Žali se za ....jednim nesrećnim ljudskim bićem koje je splet okolnosti prinudio da stvara svoju sopstvenu izmaštanu stvarnost, koje je skončalo skrhano pod teretom planetarne slave koji ga je pratila od (neproživljenog) detinjstva, nikad mu ne pruživši šansu za normalan život“ (Majkl)..Zašto mislite da je „normalan život“ apsolutno definisan pojam i da mašta i stvarnost nemaju „link“?
Treba se čuvati reči „patetika“, kojom savremeni ljudi često opisuju nečije emocije, npr.“ Cela planeta je danima, nedeljama, mesecima bila u žalosti, a delirijum i patetika u reakcijama su više nego prevazilazili granice dobrog ukusa“ (Lejdi Di). Ne ispoljava svako emocije na isti način?..Dalje, može se rialiti šou (DŽejd Gudi) nazvati „medijski spektakl“, ali ne i „vrsta zabavnog programa“, jer ljudi tako nešto shvataju samo kao prisustvovanje nečijem odlasku na onaj svet, a ne zabavom, daleko bilo!...Nisam shvatila da je iko „zažmurio na sve one, ne tako anđeoske momente iz DŽeksonovog života“! Naprotiv! Njima se bave institucije...A ljubav nema veze sa tim! Ljubav je bezuslovna kategorija...Da u pravu ste! Svako oplakivanje jeste katarza i zaista treba da u drugima vidimo najpre ono najbolje. Ali niste u pravu da ljudi traže tragedije da bi se osećali dobro! Svaki normalan čovek saoseća sa ljudima kojima se dogodila tragedija...I niste u pravu da niko nije razumeo Majkla! Ako vi ne razumete Majkla, ne znači da ga nije razumela njegova divna porodica i prijatelji ...Zaključak vašeg teksta je zaista „grešan“...
Preporuke:
0
0
22
utorak, 14 jul 2009 01:20
Maša (3)
Zanimljivo je uvek čitati razne komentare na tekst. Komentari i otkrivaju i skrivaju. Ali ako možemo sebi priuštiti i neku samospoznaju onda je ovaj sajt zaista koristan!
Jasna Simonović je napisala mnogo lepše ono što sam i sama htela da kažem. Mislim da treba razdvajati istinu i činjenice od stava prema ljudima. Neosporno u originalnom tekstu ima istinitih misli, ali sa druge strane provejava arogantnost posmatrača koji je iznad tih običnih, naivnih ljudi koji eto žale ne znajući ni sami u kakvu su mašinu upali. Jednom sam kao klinka čitala kritiku mas-medija i savremene pop-kulture i na kraju sam pomislila: pa zar ova kritika nije i sama deo tog poretka? Jer, postalo je moderno sa visine gledati na tu gomilu ljudi (tzv. mediokriteta) koja u ovom slučaju žali za nekim (ta njihova žalost se opisuje kao baš primitivna!). Meni takve kritike baš govore o tome da je bezdušnost zaista zavladala i to kao deo te iste pop-kulture koju sama kritikuje!
Neko je napisao:"Sve je samo masovna proizvodnja". Da, ali i takav govor o masovnoj proizvodnji meni isto izgleda kao deo nje. Šta je iznad? Pa iskreno ljudsko srce.
Treba paliti sveće za svakog o kome mislimo tih dana.
Tako mislim bez obzira što svi komentarišemo ovakve tekstove, lepo je ipak da u nečemu uzrastemo. Da li ste čitali Pohvalu ludosti (Erazma Roterdamskog), posebno u delu kada opisuje mudrace?
Kaže apostol Pavle:
"I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam"
"Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i nestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati. Jer nešto znamo i nešto prorokujemo; A kad dođe savršeno, onda će prestati što je nešto"
Mislim da tekstu upravo nedostaje ova perspektiva. Jer, lako je kritikovati, zapažati i biti zajedljiv. Teže je razumeti i voleti. A verujem da se to može primeniti i u tekstovima ovog tipa.
Preporuke:
0
0
23
utorak, 14 jul 2009 08:45
Jasna Simonovic
Maša 3, Hvala na predivnom komentaru, volela bih da ga pročita što više ljudi...da "uzrastemo" kako vi kažete...
Nadam se da će autor shvatiti naše dobronamerne komentare bez sujete ...Samo malo nedostaje da mngoi od nas otpuste to parčence sujete, pa da se napravi prolaz "ljubavi", kako bi kažete kroz "usta" apostola Pavla, a ljubav traje ostavljajući žalost kao neki pogon da se opet u večnosti ljudi "sreću" sa svojim najmilijima...
Mislim da je naslov teksta "pseudožalost i rekreativna tuga" jeziv...Mislim da je tekst trebalo da nosi naslov: Majkl Džekson: Planetarna žalost - medijski pristup, na primer...
Pa neka je večna slava Majkl Džeksonu...I neka počiva u miru koji će svojim pesmama prenositi
generacijama...
Preporuke:
0
0
24
petak, 17 jul 2009 00:44
Nikola Tulimirović
Naslov jeste jeziv, ali ne zato što je nepodesan, nego zato što je suviše opisan i zbijen.
Preporuke:
0
0
25
petak, 17 jul 2009 09:35
Jasna Simonovic
NIKOLA TULIMIROVIĆ,
Naslov svakako "odgovara" neumesnim delovima teksta na koje sam autoru skrenula pažnju u svom komentaru...U tome ste u pravu...Ali tekst ima velike dobre delove, a potpao je pod isti naslov!
Suštinski, u svakom "suvišnom opisivanju i zbijenosti" je tesno, pa ponekad vidimo i ono što ne stoji...to mi je razumljivo...ali mi nije razumljivo da se osobi koja je "preterala" ne ukaže pažnja da greši...
Svako ispoljava svoju žalost na svoj način, prefiks "pseudo" tu ne može stajati ostavljajući hiljade ljudi sa takvom uvredom...A "rekreativna tuga" je čak nedostojno svakog komentara...ko god da je, možda i u svojoj dobroj nameri, dao ovaj naslov...Razmislite...
.jpg)
Ako je cilj ovog teksta pametovanje o smrti i njenom doživljaju u kontekstu savremene kulture, cilj je bizaran sam po sebi! Svaki put kada se govori o smrti valja biti pristojan i uljudan, a ne sarkastičan i podao. Naime, ja sam jedna od tih kojima je smrt DŽeksona bila najvažnija tema nekoliko dana, i čitala sam sve o njemu što se može naći. Gledala sam i komemoraciju i bila mi je veoma lepa (mada sam očekivala mnogo patetičniju), puno soul crnačkih hrišćanskih pesama, pevale su osobe sa srcem i dušom i daleko od toga da je nešto bilo izveštačeno. Možda tako izgleda onima kojima je DŽekson samo "osoba izložena medijskoj pažnji", ali za mene je on simbol moje mladosti, mog odnosa prema muzici koja je meni veoma važna u životu, posebno ta vrsta muzike, i simbol umetnika koji je živeo mnogima čudan život ali meni sasvim razumljiv, osobe koja je svojim osetljivim čulima teško se snalazila na ovom svetu, što je svojstveno mnogim genijalcima. To što je njemu posvećena tolika pažnja (ne kod nas) je samo posledica činjenice da su ga mnogi voleli. Jeste, mas mediji mogu danas da nam približe osobe za koje ne znamo kao da ih znamo, ali to je tako, tako je bilo i sa smrću Đinđića, kada čovek umre onda se rezimira ceo život i shvati se da nije bilo lepo prćakati samo po nekim lošim stvarima već je i za života trebalo ukazati podršku i ljubav. Sve u svemu, ironija u vezi sa "rekreativnom tugom" možda samo prija onima koji misle da "u nedostatku pravih heroja" ovakvi dolaze do izražaja! A ko je pravi heroj?! Javno ispoljavanje tuge nije prijatan događaj, ali nekada veže inače razvezane i otuđene ljude, i zaista kao hrišćanka ne vidim ništa negativno u tome, osim da su mnogi ljudi uistinu nesrećni i da im je drago kada mogu nekoga da vole, makar to bio i neko kao DŽekson. Meni će on zaista ostati u sećanju kao kakav Mali princ, za razliku od mnogih drugih javnih ličnosti i političara potpuno neoriginalnih.
Pa vidite danas na svetu sve postaje fabrikovano. Ljudi su nekako sivi, svi počinjemo da ličimo, pa i Majkl je možda hteo biti beo što tako savremenost nalaže. Ali za razliku od mnogih, on je imao u sebi neku živost. Ja se uopšte ne slažem sa tim da isti ljudi žale i za njim i za Dajanom, i za svima čija se sahrana prikazuje. Evo, ja sam prema Dajani neutralna. Ali DŽekson, e on je nešto drugo (za mene, a i za mnoge koje poznajem)! Gledate njega kako peva, kako se kreće i vidite nešto veliko, osetite dušu muzike, posebno ritma. Imaju crnci nešto što je nama donekle strano, ali ja to osećam. Taj "živac" koji je pokazivao DŽekson dok se kreće je nešto vanredno. Umetnost! A njegov osmeh! On je sav bio specijalan. Verujem i kada je bio depresivan i to je bilo specijalno. Čudak? Da. Osoba koja je milione i milione davala deci, siromašnima, unesrećenima (za razliku od mene velike "hrišćanke"). I svidelo mi se kada je Maraja Keri na komemoraciji posle otpevane pesme rekla "Hvala ti Isuse". Da! Protestanti su se pokazali toplima, a ja se onda setih kako mi pravoslavni još više verujemo u Božiju dobrotu od njih, i da nemamo strah od zagrljaja Božijeg! Želim dragom Majklu, ako i mnogima koji umiru, a i meni samoj kada za to dođe vreme, da nas sve Bog primi opraštajući nam sve ono ružno, a ostavljajući sve ono divno, toplo, nežno, umetničko, toplo srce koje je imao i on (to se verujem vidi u očima i osmehu). Dragom Majklu, počivaj u miru i radosti, odmarajući se od sujete ovog života!
Kada se radi, medjutim, o smrti, onda intenzitet svih recenih pojava biva eksponencijalno uvecan. Godinama emotivno vezan za slavnu licnost, vec dobro upucen u sve detanje njenog zivota,prosjecan gradjanin smrt iste dozivljava kao smrt nekog veoma bliskog i kao licnu tragediju.
Smrt Majkla Dzeksona sve receno vjerno potvrdjuje. U kulturi koja je duboko ispunjena religioznoscu i u kojoj postoji duboko vjerovanje da smrt predstavlja samo trenutak tranzicije ka univerzumu besmrtnih dusa, odlazak sa ovog svijeta predstavlja priliku za jos jedan medijski sou u kome je vjerovatno nasmijani otac pokojnika bio jedini koji nije glumio.
Ali tako živi ogromna većina u modernim Sjedinjenim Državama Amerike.
Da li će Kongres izglasati bail out njegovim poveriocima :-)?
Odlična je analiza ovog patvorenog tugovanja kao zamene za istinsku religiju koja je militantnim sekularizmom i nihilizmom uglavnom istrebljena na Zapadu. Samo je pitanje kada će neko da učini i sledeći prirodni korak i uključi javno tugovanje za Titom ili Staljinom u tu analizu, jer mu je tu itekako mesto.
Pseudožalost i rekreativna tuga je dobar članak.
Mislim da je ceo "trip" moderne zapadne civilizacije oko ovakvih događaja:
- Jeee, auuuu... bre, umro Majkl DŽekson!
- Sada vidim da se "shit happens" i slavnima (celebrities)!
- Super, ja sam živ, a oni odoše (Bogu na istinu) i pored svojih miliona!
Mislim da je ova fascinacija sa smrću jednog, ali "vrednog" čoveka (zašto se niko ne potrese kada izgine par stotina dece ili drugih "nebitnih slepaca"?) ustvari... uvek ponovljeno iznenađenje da smo tu pred "njom" svi jednaki.
Tj. kada se finalno pokaže da je marketing, propaganda i Holivud samo privremeni, uglavnom lažni sjaj i velika (nad)nerealnost.
Jer, eto... umro je i Drug Tito! Mada je to mnogima nejasno i danas:
http://www.youtube.com/watch?v=92NR7S2YhsU&feature=channel_page
Majkl DŽekson stoji sad go pred Gospodom; ali to nije na vidiku naše optimističke civilizacije, koja živi samo jednom.
Koliko dugo do sledećeg karnevala ovakvog kalibra? Ko pogodi najbliže ima piće, ja mislim 2-3 meseca jer u međuvremenu se mora ubaciti jedna međunarodna kriza, jedan pikantan skandal, jedan veliki uspeh, možda sportski, svaki događaj na oko 2-3 nedelje. Auh, umalo zaboravih neku katastrofu gde se mogu gledati stradanja onix koji su u još gorem položaju (I konje ubijaju, zar ne, film koji ovde u Americi nikao ne mogu da nađem).
Majkl Dzekson je bio crnac?! - upita me dete...
Ma ja uopšte ne znam da li je Majkl bio ili nije bio homoseksualac ili pedofil, ali znam da je imao takvu reputaciju, što sam jedino i rekla.
Inače, o tome je povodom Džeksona napisan zanimljiv tekst na blogu Sajentifik Amerikena: http://www.scientificamerican.com/article.cfm?id=pedophiles-erotic-age-orientation
Hehe, tesko, Majklic se poislamio u Kataru ili Emiratima, gde je obitivao zadnjih par godina
Odlično ste primetili, "forenzički žanr" je fenomen naših dana, koji ja ne mogu da shvatim. Razumem da ljudi vole krimi serije o policajcima i detektivima zbog napetosti i potrage za ubicom. Prihvatljivo mi je i da postoje serije o advokatima i lekarima, iako su, po mom mišljenju, dosadne - šta je ko kome rekao u sudu, neobični slučajevi, privatni život advokata koji rade 80 sati nedeljno, muvanja na poslu; isto tako i za lekare - neobične bolesti, napetost prilikom operacije, intrige u bolnici. Na kraju krajeva, te dve profesije su najbolje plaćene u Americi pa je logično da ljudi odande vole da se poistovećuju sa njima i da ih intrigira njihov život kao život uslovno rečeno više klase. Ali patolozi? Šta ljudi nalaze u njihovim životima, što je interesantno čeprkanje po leševima, DNK analiza, ostaci poluraspadnutih tela u zamrzivaču, razni monstruozni zločini. I to u večernjem terminu 22-24 č, kad treba da se gleda nešto opuštajuće pred spavanje?
Jedno objašnjenje je da je naš narod potpuno prolupao. Drugo objašnjenje je da mi to prihvatamo sa Zapada nekritički, po automatizmu, isto kao što prihatamo i sve druge oblike njihove popularne kulture. A NjIMA TAMO je to interesantno jer je publika prezasićena svim ostalim, normalnim temama. NjIMA se podigao prag tolerancije usled bombardovanja preko TV svim i svačim.
Sve u svemu, odličan članak!
Treba se čuvati reči „patetika“, kojom savremeni ljudi često opisuju nečije emocije, npr.“ Cela planeta je danima, nedeljama, mesecima bila u žalosti, a delirijum i patetika u reakcijama su više nego prevazilazili granice dobrog ukusa“ (Lejdi Di). Ne ispoljava svako emocije na isti način?..Dalje, može se rialiti šou (DŽejd Gudi) nazvati „medijski spektakl“, ali ne i „vrsta zabavnog programa“, jer ljudi tako nešto shvataju samo kao prisustvovanje nečijem odlasku na onaj svet, a ne zabavom, daleko bilo!...Nisam shvatila da je iko „zažmurio na sve one, ne tako anđeoske momente iz DŽeksonovog života“! Naprotiv! Njima se bave institucije...A ljubav nema veze sa tim! Ljubav je bezuslovna kategorija...Da u pravu ste! Svako oplakivanje jeste katarza i zaista treba da u drugima vidimo najpre ono najbolje. Ali niste u pravu da ljudi traže tragedije da bi se osećali dobro! Svaki normalan čovek saoseća sa ljudima kojima se dogodila tragedija...I niste u pravu da niko nije razumeo Majkla! Ako vi ne razumete Majkla, ne znači da ga nije razumela njegova divna porodica i prijatelji ...Zaključak vašeg teksta je zaista „grešan“...
Jasna Simonović je napisala mnogo lepše ono što sam i sama htela da kažem. Mislim da treba razdvajati istinu i činjenice od stava prema ljudima. Neosporno u originalnom tekstu ima istinitih misli, ali sa druge strane provejava arogantnost posmatrača koji je iznad tih običnih, naivnih ljudi koji eto žale ne znajući ni sami u kakvu su mašinu upali. Jednom sam kao klinka čitala kritiku mas-medija i savremene pop-kulture i na kraju sam pomislila: pa zar ova kritika nije i sama deo tog poretka? Jer, postalo je moderno sa visine gledati na tu gomilu ljudi (tzv. mediokriteta) koja u ovom slučaju žali za nekim (ta njihova žalost se opisuje kao baš primitivna!). Meni takve kritike baš govore o tome da je bezdušnost zaista zavladala i to kao deo te iste pop-kulture koju sama kritikuje!
Neko je napisao:"Sve je samo masovna proizvodnja". Da, ali i takav govor o masovnoj proizvodnji meni isto izgleda kao deo nje. Šta je iznad? Pa iskreno ljudsko srce.
Treba paliti sveće za svakog o kome mislimo tih dana.
Tako mislim bez obzira što svi komentarišemo ovakve tekstove, lepo je ipak da u nečemu uzrastemo. Da li ste čitali Pohvalu ludosti (Erazma Roterdamskog), posebno u delu kada opisuje mudrace?
Kaže apostol Pavle:
"I ako imam proroštvo i znam sve tajne i sva znanja, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam"
"Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i nestati, jezici ako će umuknuti, razuma ako će nestati. Jer nešto znamo i nešto prorokujemo; A kad dođe savršeno, onda će prestati što je nešto"
Mislim da tekstu upravo nedostaje ova perspektiva. Jer, lako je kritikovati, zapažati i biti zajedljiv. Teže je razumeti i voleti. A verujem da se to može primeniti i u tekstovima ovog tipa.
Nadam se da će autor shvatiti naše dobronamerne komentare bez sujete ...Samo malo nedostaje da mngoi od nas otpuste to parčence sujete, pa da se napravi prolaz "ljubavi", kako bi kažete kroz "usta" apostola Pavla, a ljubav traje ostavljajući žalost kao neki pogon da se opet u večnosti ljudi "sreću" sa svojim najmilijima...
Mislim da je naslov teksta "pseudožalost i rekreativna tuga" jeziv...Mislim da je tekst trebalo da nosi naslov: Majkl Džekson: Planetarna žalost - medijski pristup, na primer...
Pa neka je večna slava Majkl Džeksonu...I neka počiva u miru koji će svojim pesmama prenositi
generacijama...
Naslov svakako "odgovara" neumesnim delovima teksta na koje sam autoru skrenula pažnju u svom komentaru...U tome ste u pravu...Ali tekst ima velike dobre delove, a potpao je pod isti naslov!
Suštinski, u svakom "suvišnom opisivanju i zbijenosti" je tesno, pa ponekad vidimo i ono što ne stoji...to mi je razumljivo...ali mi nije razumljivo da se osobi koja je "preterala" ne ukaže pažnja da greši...
Svako ispoljava svoju žalost na svoj način, prefiks "pseudo" tu ne može stajati ostavljajući hiljade ljudi sa takvom uvredom...A "rekreativna tuga" je čak nedostojno svakog komentara...ko god da je, možda i u svojoj dobroj nameri, dao ovaj naslov...Razmislite...